adidas
lasta
dacapo
Kemoimpex
picerija-atos
Најава утакмица:
Резултати:
Клуб навијача:
КЛОНФЕРИ
БОРИСЛАВ СТАНКОВИЋ - БОРА

korac
Бора Станковић рођен је 9. јула 1925. године у Бихаћу где је живео до треће године, када се породица сели у Нови Сад. Отац Василије био је адвокатски приправник у Бихаћу, док је мајка Бјанка студирала у Загребу. До априла 1941. године живе у Новом Саду, када бивају приморани да напусте окупирану Војводину. Бежећи пред ратним невољама, породица Станковић привремено се смешта у Лединце (Срем), да би коначно уточиште, бежећи пред усташком најездом, пронашла у Београду. Још као дечак Бора се заинтересовао за спорт. Као 15-годишњак бавио се тенисом и стоним тенисом, и при томе забележио значајне успехе (био првак Србије у стоном-тенису 1943. и 1946. године).

Прве кошаркашке кораке начинио је после рата на теренима БТК-а, данашњег Ташмајдана. Кошарку је ту често играо са Срђаном Мркушичем, касније легендарним голманом Звезде. Иако је Станковићево заљубљивање у кошарку почело на Ташмајдану, он каже да је колевка југословенске кошарке - Калемегдан, када се дошло на идеју да се од једног запуштеног тениског терена направи кошаркашки стадион. После дугих расправа са урбанистима, уз много енергије труда и визије, ова идеја је реализована и Југославија је добила први кошаркашки стадион.

ИГРАЧКА КАРИЈЕРА:

Станковић је кошарку почео да игра на наговор лекара Светислава Бате Вуловића, човека који је први донео кошаркашку лопту у Београд, ударивши темеље великој спортској идеји око које ће се окупити милиони поклоника у нашој земљи, идеје која ће Југославију презентовати европској и светској јавности у најлепшем-спортском светлу.

После демобилизације, Станковић присуствује оснивачкој скупштини спортског друштва „Црвена Звезда“, која је одржана 4. марта 1945.године. Исте године, месеца јула, на наговор Небојше Поповића, Бора започиње своју играчку каријеру у тиму Црвене Звезде, са којом осваја три титуле државног првака. Звезду напушта 1948. године (политички притисци), када одлази у својству тренера у КК Железничар, који под његовим вођством убрзо постаје прволигаш.1950. године Станковић се враћа играчкој каријери, овај пут у „противничком табору“, КК Партизан, где остаје две сезоне.

Прву међунаодну утакмицу Станковић је одиграо у дресу Звезде у Будимпешти против мађарског Пошташа 1948. године. За национални тим дебитује 1950. године у Ници, после чега у октобру исте године постаје члан репрезентације која је играла на првом светском шампионату у кошарци у Буенос-Ајресу. 1953. године Бора је био у саставу репрезентације Југославије, када је иста забележила први значајнији међународни успех, освојивши шесто место, победама над тада врло јаким Италијом и Чешком. Закључно са 1953. годином, Станковић завршава своју играчку и отпочиње тренерску каријеру, и то баш у БСК-у, данашњем ОКК Београду. Године проведене у „плавој средини“ представљају најплодоносније раздобље у тренерској каријери Боре Станковића.

ГОДИНЕ У ПЛАВОЈ СРЕДИНИ:

Бора Станковић је у БСК-у, односно, ОКК Београду провео пуних 13 година, у периоду 1953-1962 и 1964-1966. године. Под његовом „диригентском палицом“, ОКК Београд је од малог клуба који се такмичио у регионалним лигама, израстао у вишеструког државног шампиона, тим европске вредности. Са ОКК Београдом, Бора је три пута био првак Југославије: 1958, 1960 и 1964. године. (1963. године ОКК је био првак под водством професора Аце Николића). Радећи у овом клубу Станковић је селектирао и створио шампионску генерацију, предвођену Радивојем Кораћем, генерацију чији су успеси изненадили све љубитеље игре под обручима у Југославији, а многим великим клубовима помутили планове. Са највише задовољсва и узбуђења Станковић прича о својим „клонферима“ и раду у овом клубу:
„ У ОКК Београду се појавио Кораћ и одмах постао лидер тима. Сија Николић, Еркић, Трајко Рајковић, Гордић успели су да врло брзо дођу до шампионског ловора. Главни противник била нам је Олимпија из Љубљане. Осам година смењивали смо се на првом месту.“ После ОКК Београда, у коме је провео најуспешније тренерске године, своју тренерску каријеру Станковић наставља у италијанској „Орансоди“, са којом осваја титулу првака Италије, тиме поставши први тренер-странац коме је пошло за руком да освоји титулу првака на Апенинском полуострву.

МЕЂУНАРОДНА КАРИЈЕРА:

Бора Станковић је одувек био изузетно свестран човек. Његов радни дан, за време његовог тренерског мандата на клупи ОКК Београда, имао је три дела. Ујутро би радио у Београдској кланици, као контролор меса и животних намирница, да би одатле журио у Савез, где је у периоду од 1956-1966. године обављао дужност генералног секретара југословенске кошаркашке федерације.Дан би завршавао у позним вечерњим часовима тренирајући играче ОКК Београда. Ово све потврђује да се,када је Бора Станковић у питању, ради о човеку изузетне радне енергије, способним да се у исто време ангажује на више позиција и на свима забележи врхунске резултате. Баш у овој чињеници налази се основа и разлог Станковићевог изузетног успеха на међународном плану.

Прво признање и почетак трасирања Европске каријере јесте избор Станковића у комисију за европске купове 1958. године.У овом кошаркашком телу, које и дан данас има моћан утицај на европску кошарку, постаје помоћник Вилијаму Џонсу, утемељивачу светске кошаркашке организације (Женева, 1932. године). У Џонсовог помоћника Станковић бива промовисан 1960.године, да би га девет година касније (после тренерске каријере у Италији) Џонс позвао у Минхен на професионалан рад.

Радећи професионално у Минхену, Станковић бива ангажован на најкомплекснијим и најодговорнијим задацима (кошаркашки турнир на ОИ у Мексико-Ситију, Минхену и Монтреалу, светским првенствима за жене 1971. године и 1975. године, као и на неколико европских шампионата.). Као потврду квалитетног рада, Станковић 1972. године постаје заменик генералног секретара ФИБА-е, да би олимпијске 1976. године у Монтреалу, после сјајног успеха југословенске репрезентације против Италије, када је Славнић постигао кош у последњој секунди и обезбедио победу плавима који су на полувремену имали минус од 16 кошева, Станковић био промовисан у генералног секретара светске кошаркашке организације. Оваквој одлуци, везаној за Станковићево постављење, умногоме доприноси и политички положај ондашње СФРЈ као посредника између истока и запада.

Станковић на новој дужности бележи значајне резултате и успехе. Постаје генерални секретар Асоцијације међународних спортских организација, која има спортове на олимпијским играма и у оквиру које се доносе важне одлуке. Јако пуно енергије и рада Станковић је уложио у приближавање америчке и европске кошаркашке школе. Први показатељ успеха и на том плану био је први отворени кошаркашки турнир одржан 1987. године у Милвокију на коме су учествовали Милвоки Бакси, совјетска репрезентација и европски клупски шампион „Трејсер“ из Милана. Такође, изузетне заслуге за укључивање америчких професионалних кошаркаша из НБА у светска и олимпијска такмичења, иду такође на рачун Станковићу, који је у сарадњи са комесаром НБА лиге Дејвидом Штерном први пут реализовао довођењем америчких професионалаца на Оликпијске игре у Барселони, 1992.године.

Да би се побројале све међународне функције и роле Боре Станковића вероватно би се морале написати странице и странице материјала. Ипак овде ћемо, поред горе наведених, истаћи само још пар најбитнијих:
-1988. године Станковић постаје члан Међународног Олимпијског Комитета (МОК)- организација задужена за организацију и одржавање ОИ
-1980. године члан управног одбора Нејсмитовог кошаркашког хола славе (Neismith's Hall of Fame)-организација која на основу животног дела кошаркашког радника, било на играчкој функцији или некој другој, додељује признање вршећи упис истог у „кућу славних“ (Hall of Fame) за сва времена (од југословена се овде за сад налазе, поред Станковића, префесор Аца Нколић и Дражен Далипагић)

ЛИЧНО:

Станковићев живот тече у савршеној хармонији са кошарком. Учећи целог живота да буде оно што истински јесте, стварајући пријатеље, размењујући знање и искуства, и у све улажући огроман рад, стекао је поверење и сигурност међу људима, као и личну и породичну срећу. Поштујући људе од идеја, он је себе обогаћивао немилице и свакодневно. Свестраност и свеобухватност његовог животног дела, потврђује и чињеница да говори седам језика: српски, руски, енглески, француски, италијански и шпански.

И поред све динамике, коју су наметале обавезе и одговорности Станковићевих функција, он је налазио љубав за своју породицу, супругу Милицу и кћерку Љиљану , које су му увек биле подршка у свему схватајући га као жртву сопствене инспирације. Данас, га поред супруге и кћерке, са далеких путовања, кући дочекују унуке Александра и Ивана, које му враћају свежину и дају неизмерну љубав, а деда им узвраћа многобројним поклонима из страних земаља и својим широким осмехом на седам светских језика, осмехом човека који је схватао потребе свога времена и истима се прилагођавао не штедећи себе, у тежњи да краљицу игара учини бољом, атрактивнијом, приступачнијом и лепшом.
Табеле:
КЛС 2017 - 2018
Бр.ТимУПИБ
baner_desno
baner_desno
baner_desno