10. novembra 2020.

Pazman za SK: Naučna fantastika od tima i druženja

Share on facebook
Share on twitter
Share on email

„U svim nijansama mog trajanja, plavo – bela boja ostaje kao nešto što je obojilo moj život, obogatilo ga do te mere da OKK Beograd doživljavam kao deo svog bića. On ostaje moja druga kuća i, pored moje porodice, najveća radost,“ priznao je legendarni Borislav Stanković u knjizi „75 plavih godina“ autora Aleksandra Miletića, svojevrsnom omažu jednom klubu, vremenu, košarkaškoj istoriji…

Onoj u kojoj je zapisano da je stariji i od Crvene zvezde, čak nedelju dana (25. februar 1945), sredina u kojoj je stasao i odleteo u večnost jedan Radivoj Korać, ali i Trajko Rajković. Trenerski se uzdizali, pored mnogih, Bora Stanković, Aleksandar Nikolić, Strahinja Alagić, Slobodan Piva Ivković, Borivoje Cenić, Vlade Đurović, Igor Kokoškov… Od posleratnog Metalca, kluba metalskih radnika, koji „klonfuju“ (otuda nadimak klonferi) do „imenjaka“ glavnog grada iz Zdravka Čelara, a posle pogibije jednog od najboljih svih vremena, Žućkove avlije. A kada prolete godine, a stranice se sklope, ostanu retki svedoci poput Momčila Pazmana, uz „milion“ priča za Sport klub, da se ne zaboravi kako se kalio košarkaški čelik.

„Izuzetno sam ponosan što sam ‘zakačio’ Koraća, Gordića, Nikolića, Rajkovića, koji su bili igračka naučna fantastika, ali i vrhunske intelektualce poput Branka Kosovića i Dragutina Tošića, koji je doktorirao istoriju umetnosti i bio sekretar Filozofskog fakulteta. Pa nisi mogao da igraš košarku, ako te neko od njih ne presliša gimnazijsko gradivo, a Žućko povede u pozorište, operu… Kakvi su to bili dani,“ priseća se reprezentativni bek OKK Beograda.

I, povratak u sadašnjost, na druženja na obodu grada, koja je na određeno vreme upropastila neizbežna korona.

„U OKK Beogradu sam proveo 15-ak godina (12 u prvom timu), ali su okupljanja preživela do zimus. Nadam se da ćemo pobediti i u plej–ofu sa epidemijom. Inače, jednom mesečno, nas desetak u proseku, kod čuvene Danke, na Petlovom brdu, redovno smo se sastajali. Nekadašnji članovi plavo–belih i Radničkog, Kotarac, Gordić, Ivačković, Maroević, Subotić, Stanković, Žeravica, Cenić, Đurić, Ražnjatović, Ivković, Damjanović, Tanjević, Jarić… Znao je da nam se pridruži i Radovan Bata Radović, za koga mnogi ne znaju da je pre Partizana bio član OKK Beograda. Na žalost, neumitni odlazak pojedinih sa životne scene, menjao je i sastav za igranje košarke za stolom. Meni je sve to deo istorije i jubileja mog kluba.“

A malo je nedostajalo da Moma Pazman završi među stativama Zvezde. Da OKK Beograd dobije odličnog strelca, postarala se majka.

„Stanovao sam kod nekadašnjeg ‘Londona’, na raskrsnici sadašnje ulice Kralja Milana i Kneza Miloša, nedaleko od Učiteljske škole (sada fakultet), gde sam po ceo dan igrao fudbal, odnosno branio. U tom dvorištu je postojao i teren za košarku, odbojku, ali me to nije zanimalo. U to doba, krajem pedesetih prošlog veka, crveno–beli raspišu konkurs za klince. Prijavim se i, ‘ladno’ prođem. Veseo i zadovoljan, dođem kući i, pun sebe, pohvalim se majci, na šta će ona: ‘Prvo ću ti ja polomiti ruke i noge, pa ćeš onda da postaneš golman.’ Kako mi je propala fudbalska karijera, ja opet u pomenuto dvorište, pa krenem na košarku. Primeti me Krca Bulatović, tadašnji odbojkaški reprezentativac Železničara, pa će mi: ‘Mali, drži se košarke, mogu da te odvedem u Partizan.’ Rečeno, učinjeno, a mami se na probi dopao sport o kome pojma nije imala, pa mi je dala zeleno svetlo.“

Sećanja na prve košarkaške korake samo naviru…

„Kod crno–belih me je na početku trenirao Đorđe Siske Čolović, kasniji funkcioner Partizana i KSS, koji je još i igrao. Međutim, bio sam nizak i žgoljav, pa nisam prošao. Slično je bilo i u Zdravka Čelara, ali sam bio uporan i visio na treninzima OKK Beograda, iako mi, treneri mlađih kategorija, nisu dozvoljavali da se skidam. I bio sam prekobrojan, sve dok jedan ‘brojan’ nije došao, pa sam uskočio. A kada sam dobio šansu, pa nešto sam im i pokazao da bih zadužio plavo–beli dres.“

Pazman je seniorski dres OKK Beograda zadužio kao ‘stariji maloletnik’ 1961. godine, da bi ga ubrzo, kasnije najveći srpski sportski diplomata, ubacio u vatru na sajamskom parketu.

„Igrala se Zimska liga pod kupolama Beogradskog sajma, iskusni deo tima napravio ubedljivu prednost, a Bora (Stanković) mi pokaže da utrčim na teren. Što sam se više trudio, sve je gore izgledalo. Ma, najgora utakmica u karijeri. Posle sam godinu dana igrao na ‘kašičicu’. Sve u rok službe.“

Kao i najbolje lično izdanje, jedino klupsko finale i, tuga do neba.

„FIBA je posle pogibije Radivoja Koraća (2. jun 1969), ustanovila međunarodno takmičenje pod njegovim imenom (od 2003. nacionalni Kup), koje se prvi put održalo 1972. godine. Žarko nam je bilo stalo da baš OKK Beograd prvi podigne ‘Levicu’ našeg Žućka. U polufinalu smo rasturili francuski Antib, koji je bio četiri puta bolji od zagrebačke Lokomotive (Cibona), koja nas je čekala u finalu. Dobijemo ih prvi meč u Beogradu sa 12 poena, na poluvremenu, u revanšu, vodimo sa osam, to je već plus 20. Njihov najbolji igrač, Nikola Plećaš, u finišu prvog poluvremena ima već četiri lične, ne može biti bolje po nas. Kotarca i mene, hoće sve, a na poluvremenu, sportski komentator Anzulović dobaci: ‘Momci, ovo je gotovo, ne znam samo ko će od vas dvojice na trku u Moncu’, što je bila nagrada za najboljeg pojedinca meča. A na kraju, u Italiju ode Plećaš, koji se u nastavku ‘probudio’ i, razbio nas. Pomenuti, inače, moj decenijski prijatelj, koštao me je i odlaska na Olimpijske igre 1968. godine. Ranko Žeravica je prvo dao prednost Plećašu, a kada je on, neposredno pred put, povredio zglob, selektor se ‘vratio’ meni. Ipak, presudio je lekarski konzilijum, pa je Nikola, iako rovit od povrede, poveden u Siudad Meksiko, ispostaviće se, po olimpijsko srebro.“

Dok ‘putuje’ kroz istoriju OKK Beograda, Pazman i posle toliko decenija konstatuje:

„Igrali smo i dva polufinala Kupa evropskih šampiona, ali, računajući i ‘čudno’ finale ‘Koraća’, nije nam se dalo, kao da se nešto urotilo da takav klub ne osvoji kontinentalni pehar. Spartak iz Brna je otišao u finale za samo poen razlike te 1964, a protiv Reala u Madridu 1965, nije igrao povređeni Sija Nikolić. Tamo izgubimo sa 23 razlike, a u Beogradu ih pobedimo sa 17 poena. Opet je malo nedostajalo.“

Uz žal što uz dve domaće, kada je bio mlad i malo ulazio u igru, nije u zrelim godinama osvojio još koju titulu, sagovornik će:

„I posle odlaska Koraća, Rajkovića, Gordića, Nikolića, imali smo strašan tim. Prvo centre Maroevića i Kneževića, pa onda Žižića i Kneževića, na krilnim pozicijama Grubor i Kotarac, bekovska linija Tanjević, Stanković, Ivačković, moja malenkost. Možda deo krivice snosim i ja, kada sam zbog smrti oca morao da počnem da radim u hotelu ‘Nacional’ na recepciji. Trenirao sam kada posao dozvoli.“

Zanimljivo je zapažanje i o trenerima sa kojima je radio u OKK Beogradu, ili rivalitetu sa večitima.

„Nisam voleo Acu Nikolića, bio je pragmatičan, nije bilo previše improvizacije. Bora (Stanković) po znanju košarke nije mogao da se meri sa Rankom (Žeravica) ili Acom. Ali, po načinu vođenja utakmica, prepoznavanju slabih tačaka rivala, psihološkom ‘skeneru’, bio je sjajan. Bio je strog, bez tolerisanja kašnjenja ili duge kose kada je ‘bitlsomanija’ stigla i u Beograd. Rivale smo poštovali na terenu, bila je sramota napraviti grub faul. Jednom dobijemo crveno-bele, a Moka Slavnić mi priđe posle meča i šeretski će: ‘Majstore, pokaži mi sobu gde vas uče da mrzite Zvezdu.’

U plavo–beloj prašini od 75 leta, četiri prvenstva i tri Kupa, pun koš istorije i legendi.

Inače, OKK Beograd ima šest članova dve Kuće slavnih, dva u Nejsmitovoj (Stanković, Nikolić) i četiri FIBA (Stanković, Nikolić, Korać, Tanjević), kao i 36 učesnika na Olimpijskim igrama, Svetskim prvenstvima i Evropskim šampionatima.

Preuzeto sa sajta sportklub.rs
Autor: Rada Nikolić