SLOBODAN GORDIĆ - RICA

Slobodan Gordić - Rica rođen je 28. septembra 1937. godine u Čačku. Prve košarkaške korake načinio je na tek sagrađenom igralištu na Hadži - Popovcu. Kao i Korać, Gordić je u sastav prvog tima došao iz juniorskog sastava. Izuzetno raznosvrstan kao igrač, a duhovit i pomalo detinjast po svojoj prirodi, Rica je oduvek bio miljenik kako klubske družine tako i ljubimac beogradske publike.

Uspon mu nije bio meteorski, ali zato stalan i siguran. Visok, skladnih pokreta i lepa stila igre Gordić je osvajao srca ljubitelja košarke u Beogradu tih 60-tih godina, čineći okosnicu plavo-belog tima, naročito kada je napad bio u pitanju. Imao je izuzetno precizan i uz to nenadan šut, onda kada se odbrambeni igrač najmanje nada. Protivnici bi posle Gordicćevih akcija ostajali nepokretni, iznenađeni neočekivanim šutom iz nemoguće pozicije i, naravno, pogotkom. Svi ovi kvaliteti nisu promakli ni profesoru Aci Nikoliću, selektoru jugoslovenske reprezentacije, pa se Rica od 1958. godine našao u nacionalnom dresu gde se zadržao dugi niz godina, učestvujući u trijumfima reprezentacije u Bolonji, Rimu, Beogradu.

Duvovitost i lepršav duh uvek su krasili Ricu. Nije bila retkost da kad bi se tim uputio na gostovanje iz Beograda negde u inostranstvo, neko bi u ekipi dobacio: „Rico, ajde!“, i Gordić bi započinjao svoju plejadu viceva koji bi se satima, bez prestanka i ponavljanja, uz suze i smeh prisutnih, ređali jedan za drugim, sve dok ekipa ne bi došla na svoju destinaciju.

Slobodan Gordić - Rica u krugovima prijatelja uvek je važio za „večitog gimnazijalca“. Radilo se o tome da je Rica mogao sve sem jedne stvari - druženje sa knjigom. Ovo se naročito nije dopadalo njegovom ocu Žarku, inače građevinskom inženjeru, koji nije želeo da se njegov sin oslanja samo na sportske adute. Trudeći se da sina uputi malo i u intelektualnom pravcu, Gordićev otac Žarko nije prezao ni od upada na same treninge prvog tima.

„Bio je to vruć letnji dan i popodnevni trening je bio u jeku.“ - priseća se tadašnji predsednik kluba Milorad Trgovčević - Šema. „Pripremali smo se za neku važnu utakmicu. Bora(Stanković) je vodio trening, kada se u jednom trenutku na sred igrališta pojavio Ricin otac. Bio je jako ljut i počeo je da viče na Ricu. Bora je pokušao da ga smiri ali je on osuo i po Bori i po klubu, u afektu okrivljujući ih da njegovog sina odvlače od knjige. Bora je bio na kraj nerava tog dana pa mu nije odćutao. Video sam da situacija izmiče kontroli pa sam se sam umešao, izvinio se Ricinom ocu Žarku, objasnivši mu da klub nema takve namere, i da ćemo mi (klub) platiti profesore koji će Rici pomoći da savlada gradivo u školi. Tako smo i učinili. Žarko je našao profesora, a klub platio časove. Da bismo se uverili da mu sin zaista pohađa časove, Gordićev otac i ja smo otišli da obiđemo ovu „dopunsku nastavu“. Sve je bilo regularno na licu mesta. Nadahnuti profesor je u svojoj kući objašnjavao Rici gimnazijske pojmove, dok je ovaj sa pažnjom slušao. Zadovolji dobro obavljenim poslom, po izlasku iz profesorove kuće Ricin otac i ja smo se razišli. Na putu do kuće svratio sam na trening i na moje ogromno zaprepašćenje na terenu zatekao Ricu. Imao je spreman odgovor: „Šemo, pa zar ti ne znaš da kuća pored vrata ima i prozore!?“. Svi smo se slatko nasmejali.

Posle razlaza šampionskog tima 1967. godine Rica je zajedno sa Koraćem otišao na „pečalbu“ u Belgiju. Tamo je pored afirmacije pronašao i ljubav svog života, gde se skrasio i gde dan danas živi. Ali ipak svake godine, na putu do rodnog Čačka i letnjikovca na Zlatiboru, svrati do starih prijatelja u Beograd, pa priča o „plavim junacima“, mešajući se sa zvucima skadarlijske večeri, traje do kasno u noć.

TOP