MIODRAG NIKOLIĆ - SIJA
Rođen je 22. avgusta 1938. godine u Beogradu, u skromnoj porodici na Crvenom krstu, od oca Božidara i majke Sofije. Imao je starijeg brata Đorđa. Kao dečak, Sija je gutao sve novo što je tih posleratnih godina stizalo u Beograd: prvi filmovi, muzika, sport, fudbal, rivalstvo između Partizana i Zvezde. Između ostalog naročito ga je zainteresovala nova igra pod obručima, koju je često posmatrao šetajući među zidinama Kalemegdana. Često bi tada zastao i posmatrao košarkaške utakmice, maštajući da se i sam nekada oproba u toj igri pod obručima. Nije ni sanjao tada, da će mu se dečački snovi vrlo brzo ispuniti. Sija je tako maštao, ali njegovi roditelji imali su za svoje dečake, želeći im bolje sutra, druge planove. Naime, oni su primetili da im je mlađi sin muzikalan. Pošto nisu imali para za klavir, malom Siji kupili su violinu, i uplatili mu muzičku školu. Svaki dan mladić bi spakovao crnu violinsku torbu, odlazio nekud, i vraćao se posle dva sata na zadovoljstvo roditelja, koji su ga već videli u prepunoj dvorani Kolarčevog Narodnog Univerziteta, kako se u svojstvu prve violine rukuje sa dirigentom. Međutim, Nikolićevi roditelji su se zaprepastili kada su shvatili da se u violinskoj torbi, umesto violine, nalazila ispumpana košarkaška lopta! Naime, umesto u muzičku školu Sija je odlazio na terene Radničkog, gde je uz „dirigentsku palicu“ Ranka Žeravice, Borivoja Cenića, Mite Reljina trenirao košarku. Njegovi roditelji nisu ni sanjali da će baš ta „primitivna igra“, od njihovog sina načiniti svetski poznatu ličnost, da će Sija, baš igrajući košarku, puniti dvorane mnogo veće od Kolarčeve i učiniti da se njegovi roditelji i cela nacija njime ponose. U Radničkom Nikolić ostaje sve do 1957. godine. Na terene tadašnjeg BSK-a prvi put ga je doveo jedan od tvoraca jugoslovenske košarke, pokojni profesor Raša Šaper. Tada je počela blistava karijera Miodraga Nikolića. Te godine se BSK vratio iz Srpske lige, i odmah, sa Nikolićem, zabeležio značajan plasman, završivši na trećem mestu najelitnijeg državnog takmičenja.
O toj godini Nikolić kaže:,,Pretežno smo svi bili iz siromašnih porodica. Veliko drugarstvo brisalo je sve granice. Živeli smo i trenirali složni kao braća u siromašnom klubu. Umesto tuševa, koristili smo ogromno limeno bure koje je vodom redovo punio naš legendarni ekonom Milan Obradović-Badža. U prvenstvu smo čekali naših pet minuta. Oni su brzo došli-1958. godine. Osvojili smo titulu šampiona sa samo dva poraza u sezoni. Sa fenomenalnim Koraćem, Gordićem, Trajkom i Bogomirom Rajkovićem, Lučićem bili smo prava napast za sve… Počeli smo da postižemo prve „stotke“. Pobedili smo Olimpiju sa 105:67, Zadar 111:84, 100:82. Bile su to senzacije za sve druge osim za nas. Krenuli smo u Evropu!“- sa ponosom priča Nikolić.
Nikolićeve igre te godine bivaju zapažene pa stiže prvi poziv od državne reprezentacije, za koju Sija debituje kao devetnaestogodišnjak iste godine igrajući na prvom od svoja četiri evropska šampionata. Sa Ćosićem, Koraćem, Daneuom, Skansijem, Trajkovićem i drugovima, Nikolić je osvojio dva srebra, evropsko 61 i svetsko 63, kao i jednu evropsku bronzu 1963.
Nikolićeva igračka karijera završila se prerano, 1965.godine, kada je Nikolić doživeo tešku povredu noge u hali III Beogradskog sajma, igrajući utakmicu protiv Ljubljanske Olimpije, u okviru zimske lige. Ova povreda sprečila je Nikolića da bude u sastavu ekipe koja je već sledećeg dana trebalo da putuje u Madrid i tamo, u okviru Kupa šampiona, izađe na megdan prvaku Španije. Ovenčan slavom, zbog povrede uskraćen za koju sezonu više u dresu kluba i reprezentacije, Nikolić je karijeru nastavio kao profesionalac u Turskoj (Izmir, Istambul), da bi se zatim posvetio trenerskom pozivu, sedeći, najčešće, na klupi nacionalnih selekcija zemalja sa Arabijskog poluostrva (Katar, Bahrein, Kuvajt).
Miodrag Nikolić-Sija ostaće upamćen kao jedan od pionira jugoslovenske košarke, igrač koji je među prvima na ovim prostorima pravilno izvodio skok-šut, košarkaš koji je svojom virtuoznošću i elegancijom prevazišao mnoge svoje savremenike, čovek čiji je doprinos začecima jugoslovenske košarke nemerljiv.
